Nije mi do aplauza

            Nisam ni filmski ni pozorišni kritičar. Pripadam prosečno obrazovanom delu publike i baš kao takva, želim da prenesem dosta jake utiske koje je na mene ostavila pozorišna predstava „Zoran Đinđić“.

            Predstavu ovog tipa svako ima pravo da doživi na svoj način. Nema tu ispravnog viđenja, manjka razumevanja. Sve je dovoljno jasno, a u isto vreme i dovoljno nejasno da svako može da ima jedinstven doživljaj. Ovo je moj.

            Dosta toga sam pročitala o predstavi, dosta i čula od onih koji su je već gledali. Znala sam da je kontraverzna, znala sam da ima i nekih scena koje ne bi mogao baš svako da podnese. Smatrala sam da sam spremna.

            Na samom početku, na scenu izlazi Branislav Trifunović i upoznaje publiku sa nekim problematičnim delovima biografije autora i reditelja predstave. NAGLAŠAVA da je čovek Hrvat. I gleda nas sve u sali, kao da očekuje da će zbog svega rečenog neko da ustane i izađe. Svetla se ne gase, vidimo se vrlo dobro.

            Potom se diže zavesa i glumci u pozadini pevaju. Jedno po jedno prilaze, umaču ruke u bure sa crvenom bojom na kome piše „Novija srpska istorija“ i tako crvenih, okrvavljenih ruku urlaju na nas. Optužuju.

            „Zbog vas smo izgubili Kosovo, zbog vas smo bombardovani, zbog vas smo poznati po masovnoj grobnici u Batajnici, zbog vas smo dobili Miškovića da nam sisa krv, zbog vas smo gledali Đokovića 24 časa i nismo se bavili ozbiljnim problemima, zbog vas smo dobili narkomane od 12 godina i heroin od 400 dinara, zbog vas smo bacili Stambolića u kreč, zbog vas smo isfrustrirani i nesrećni, zbog vas zaštićeni svedoci žive bolje od nas, zbog vas smo snajperima čuvali Sarajevo, zbog vas smo prenosili Arkanovo venčanje“... Zbog vas smo, zbog vas smo, hiljadu puta zbog vas... zbog koga? Vas? Nas???

            Ne gledaju negde neodređeno, u prazninu, već urlaju i gledaju direktno u nas, u publiku.

            Imam čudan osećaj da prisustvujem sceni u kojoj smo svi u ulozi i optuženih i onih koji optužuju. Suočavanje sa samim sobom?

            Nisam spremna, zatečena sam. Optužujem i ja. A sve vreme ZNAM da sam i kriva. Svetla i dalje gore. Odlično se vidimo, a glumci i dalje neprijatno pilje u nas.

            Scene se smenjuju. Prisustvujemo optužbi i egzekuciji Zorana Đinđića. Vidimo jasno kao na dlanu i ko ga ubija. Vidimo sve ono što se zna, ali o čemu se ne priča. Scenom se kreću vojnici, Otporaši, biznismeni, političari, sveštenici. Spuštaju se televizori, gledamo snimak Zoranove sahrane. Čujemo govor vladike Amfilohija. Pokazuju nam Zoranovu krvavu košulju, novčanik, mobilni telefon, olovku. Kad je jedna od glumica skinula sve sa sebe da bi obukla tu košulju, teško da je neko bio šokiran. Čuju se pucnji, a ja sam već toliko napeta da gotovo skačem sa sedišta od iznenađenja.

            Čuli smo i kako su tekle pripreme za predstavu. Ko je trebao da igra, pa odustao. Čuli smo autentične dijaloge. Sa scene nas zasipaju činjenice i gola istina.

            Pozorišnom magijom, Vojislav Koštunica se pojavljuje na optuženičkoj stolici. Postavlja mu se gomila neprijatnih pitanja na koja nevoljno odgovara. Na jedno ne odgovora uopšte.

            Gledamo narkomana koji se bode i kome se droga sliva niz venu, džamiju koju izvlače iz središta Hrama Svetog Save a potom i spaljuju, ljude sa crvenim beretkama, akvarijum, grobove, krstove, zemlju koju posipaju po sceni i pitaju koliko smo spremni da je platimo?

            U jednoj od scena gledamo glumce kako polako, ali uporno idu u krug. Noge teške, krst na leđima. Oni pogureni, premoreni, bez trunke života u sebi. Gledam ih i vidim sebe.

            Do kraja predstave srpska zastava je i okrvavljena i ispovraćana.

            Aplauz je neverovatno dugo trajao. Nekoliko puta se zavesa na sceni dizala i spuštala. Aplaudirala sam i ja, ali su mi šake bile tri puta teže nego što jesu, a lice skamenjeno od utiska koji u prvi mah nisam mogla tačno da definišem. Aplaudirala sam, ali mi uopšte nije bilo do aplauza. Bila sam rastrzana između potrebe da nagradim glumce i čitavu predstavu i jakog osećaja da pljeskam sopstvenoj gluposti i tragediji.

            Svetla se nisu gasila tokom predstave.

            Glumci se na kraju nisu poklonili.

            Da li je za ovaj teskoban i mučan osećaj kriva predstava ili bestidne laži od kojih je satkana naša stvarnost?

            Potrebno je mnogo više od sat i po slobodne umetnosti. Ali dobro je da je ima. Dobro je da se konačno pojavila. Zahvaljujem svima koji su u njoj učestvovali, od autora i reditelja, do glumaca.

            I na kraju, zašto ovakvih predstava tako dugo nije bilo kod nas i zašto se sad pojavila i ova? Odgovor na oba pitanja je isti. Vraćam se na početak i stavljam i ove stavke među optužbe. Zbog nas.

            Predstava se daje u Beogradu, u pozorištu Atelje 212.

        Zadnje spuštanje zavese